Poezija suštine: Rabindranat Tagore

Rođen je u Indiji, u gradu Kalkuti, 7. maja 1861. godine u uglednoj bramanskoj porodici. Doputovao je 1912. godine u Englesku i objavio zbirku Gitanjali, koju je sâm preveo s bengalskog na engleski jezik. Poznati engleski pesnik Jejts napisao je oduševljeni predgovor toj knjizi, koja će godinu dana nakon toga (1913), Tagoreu doneti Nobelovu nagradu. Zbirka Gitanjali, što u prevodu znači pesme darovnice, sadrži pesme što ih je Tagore ispevao nakon ženine i kćerkine smrti, nakon desetogodišnjeg razdoblja pisanja bujne ljubavne lirike.

„Dan i noć, mojim žilama struji ista bujica života što igra i struji u ritmu sveta.To je taj isti život što kroz zemni prah klija radošću u bezbrojnim vlatima travei što šuklja u šumnim talasima lišća i cveća.To je taj isti život što se ljulja uokeanskoj kolevci rođenja i smrti, u plimi i oseci. Osećam da mi je udove uzvisio taj dodir svetskog žića.A ponos je moj od živog bila vekova što ovoga časa igra u mojoj krvi.“

Tagore nije bio samo pesnik, već i pripovedač, filozof, komozitor, slikar, pedagog, esejista, dramski pisac i prevodilac. Sam je za mnoge svoje pesme komponovao muziku, i one se pevaju poput narodnih svuda gde se govori bengalskim jezikom, a njime govori više od 50 miliona ljudi.

Pri drugoj poseti Evropi, Tagore je 12. novembra 1926. godine došao i Kraljevinu Jugoslaviju. Prvo je posetio Zagreb gde je održao dva predavanja na engleskom jeziku, dok je pesme čitao na bengalskom. Dva dana kasnije, 14. novembra stigao je u Beograd. Dvodnevni boravak u Beogradu Tagore je počeo susretom sa Stanislavom Vinaverom, istaknutim piscem i novinarom. I već sutradan u listu „Vreme”, nakon dužeg razgovora koji su imali, osvanuo je ovakav portret šezdesetpetogodišnjeg pesnika:

„Pesnik je odeven u dugu crnu mantiju, opervaženu zlatnim vezom. On se drži mirno i tiho, govori odlično engleski sa lakim egzotičnim naglaskom. Poneki put kao da se dublje zamisli, kao da pada u ekstazu. I tada, ako je reč o Indiji, on gotovo peva, izgovarajući sve reč po reč. A ako je reč o Evropi, on izgovara brže, a njegova desna ruka jednako ocrtava po naslonu fotelje čudne šare i poteze. Najzad, kad govori o poeziji, on zatvori oči ispod naočara i zabaci malo glavu sa velikom sedom bradom i sedim kovrdžama...”

Oba dana boravka Rabindranata Tagore u Beogradu bila su isplanirana do detalja, od susreta s novinarima do svečanih obeda, poseta muzejima i večernjeg predavanja na Univerzitetu pod nazivom „O savremenoj civilizaciji”. Bila je to tema o kojoj je već govorio u Londonu, Parizu, Beču, Budimpešti... Pesnikova priča prva je njegova knjiga objavljena 1878. godine, potom slede zbirke pesama Mladi mesec i Gradinar, zbirke pripovedaka Gladno kamenje i Prekinute veze, romani Dom i svet, Brodolom, te drame Citra i Kralj tamne sobe.Nehru je, govoreći o Tagoreu, rekao da je ... „on više nego ijedan Indijac uskladio ideale Istoka i Zapada proširivši osnovu indijskog nacionalnog osećaja te da je, kao i Gandi na drugome planu, naveo svoj narod da misli o širim pitanjima koja se tiču čovečanstva.

Umro je 7. avgusta 1941. godine u rodnoj Kalkuti.


GRADINAR 41

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznam da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, beojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe;
ali se ne usuđujem;jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je bol večito svež.