Sedamdesete...
Šta je to bilo toliko interesantno tih 70-ih, pa da to nekog danas interesuje? Uh, ne mogu da se setim, bilo je davno. Ne, ne, to su bile 50-e, sada samo dokumentarci pomažu da se setimo bilo čega od tada. Jao, sada sam se setio, izlazili smo na ulice, palili grudnjake i drogirali se kao slonovi. Ne, ni to, to su 60-e, malo kasnije. Evo, treća-sreća. Sada sam se setio! Mrzeli smo Japanske proizvode, vezali kosu u poni repić, obrijali se i ošišali, pokupovali novu odeću i automobile.
Uf, ništa od tebe, to su 80-e! Da li je moguće da se ničeg ne sećaš iz 70-ih? Pa, ovaj, ček, samo malo,...Ne, ne vredi, predajem se! Led Zeppelin, punk, Janis, Morrison, Hendrix, Lennon, Godfather, nestašice goriva, zvoncare, platforma cipele, šljokice? Ne, ništa. Grease, Saturday Night Fever, Amarcord, Isaac Bashevis Singer, Sachmo, Maria Callas, The Deer Hunter? Pa, možda mi nešto zvuči poznato, ima li još? New Wave, VW Golf, Yves St. Laurent's Opium, Nina Ricci's L'Air du Temps, Bernardo Bertolucci's 1900, Sydney Opera house, Bjorn Borg, dugački zulufi, TV u boji, PC, Radio Luxembourg, Apocalypse Now, uf, ne mogu više, pusti me samo malo da dođem do daha, da li se sada sećaš?
Hm, šta beše ono prvo?
U početku beše mrak, i behu 70-e i bi svetlo! Anđeli Božiji, prisustvujući Događaju, zapevaše najradosniju pesmu i nasta radost svuda! Bejah slep, a sada napokon vidim! Skoro sve bitno što se dogodilo u popularnoj kulturi od WW2 do danas, sublimirano je u nekoliko godina dekade 70-ih. Da budem pošten, prvih par godina sledeće dekade su bile takođe OK, sa jednom bitnom razlikom. Muzika se tada prenela i na TV, čime ja načinjena velika promena, čije rezultate možemo danas da vidimo.
Za one koji se sećaju, da ih podsetim, a za one koji ne znaju, da im kažem: tada je radio bio glavni. Sa njim se ujutro ustajalo, provodio dan i sve do glavne večernje informativne emisije na TV, svi su slušali, a ne gledali. U takvim okolnostima, zvezde radija koje su nam se smešile sa omota ploča i kaseta i sa stranica časopisa, bile su pravi predmet obožavanja. Idolopoklonstvo i idealizovanje, toliko svojstveno najširim slojevima čitavog čovečanstva, stvaralo je od ćelavih čupave, ružnih lepe i glupih pametne. Muzičko nasleđe 60-ih, na početku dekade ogroman teret, veoma obazrivo i polako, pretvarano je u gusku koja nosi zlatna jaja, okrećući točak istorije u danas poznatom smeru. Tada male, danas svima poznate institucije kao što su Motown, Capitol Records, Brill Building, Decca, sa šampionima 60-ih, pokazale su kako se od ljubavi prema muzici mogu nahraniti brojna, tada prilično gladna usta. Tadašnji izvođači su radili za danas nezamislivo niske honorare. Samo retki i najuspešniji su imali dobre prihode, a mnogo ostalih su dosta dugo radili i na svojim dotadašnjim radnim mestima, istovremeno. Kada bi im karijere zamrle, vraćali su se svojim starim zanimanjima, nimalo poetičnim, kao što su krečenje, rad u mesari, bili su službenici, ukratko, stapali su se sa masom iz koje su i došli.
Najraznovrsnije obilje muzičkih pravaca
Kako je početkom dekade 70-ih situacija bila upravo takva, broj izvođača koji je tada bio prisutan na top listama, bio je relativno mali. Kao logična posledica, njihovo prisustvo na top listama bilo je odgovarajuće dugo. Vreme je prolazilo i industrijalizacija polako i sigurno uzimala stvar u svoje ruke, a broj izvođača rastao i skraćivalo se njihovo prisustvo na top listama. Samo da podsetimo one koji su na to zaboravili, dekada, 10 godina, broje se od 1 do 10, tako da je ova dekada zvanično trajala do 1980., a ne do 1979. Upravo u ove poslednje dve godine došlo je do neviđene gužve na top listama. To doba je donelo najraznovrsnije obilje muzičkih pravaca, mode i svega što ide uz to, a baš taj period se može označiti kao najplodonosniji u popularnoj kulturi u poslednjih 50 godina.
Skoro potpuna depolitizacija u tom periodu je za rezultat dala predavanje slušalaca opuštanju uz lake i vedre teme. Bez ikakve namere da bilo koga navedem na misao da je sve banalizovano preko svake mere, ipak, muzika se stvara za dušu i uživanje. Upravo to je dovelo popularnu muziku tu gde je sada, a duh 70-ih se polako i sigurno gubi dok vreme neumitno prolazi. Ovo je jedan od pokušaja da se zastane i pogleda preko ramena. Kao što reče jedan od najvećih, Samuel Beckett, ,,Možda da su moji najbolje godine prošle. Sa njima mogućnost za sreću. Ali ne želim ih natrag. Ne sa ovom vatrom koja gori u meni. Ne, ne želim ih natrag!". Na ono što je prošlo treba gledati sa ivicom usana blago povijenom nagore, a mi smo ovde da od toga napravimo osmeh. Muzika koja je polako krenula u zaborav ipak, još uvek zauzima značajno mesto u programima ogromne većine svih radio stanica. Procenjuje se da je čak 4 od 10 pesama koje su trenutno u etru upravo iz te dekade. Toliko prisustvo te muzike i danas dovoljno govori.
