Jadranka Stojaković, rođena je 24. jula 1950. godine u Sarajevu, gde je i počela sa svojom jedinstvenom muzičkom karijerom. Tokom kasnih 1970-ih počela je da se bavi obradom bosanskih sevdalinki i starih gradskih ljubavnih pesama u novom muzičkom aranžmanu. Radila i primenjenu muziku za televiziju (Dečije emisije Televizije Sarajevo). Muzički počeci Jadranke Stojaković desili su se s kraja 60-ih, kada je počela u grupi Kombo 6. Prvi put kao solista nastupila je 1968. na festivalu "Mladi pjevaju proljeću", pa nastup u TV emisiji "Na ti" (autora Duška Trifunovića), kroz koju su prodefilirali svi ondašnji muzičari, da bi napokon s pesmom "Ti ne znaš dom gdje živi on" Vlade Miloša nastupila na Omladinskom festivalu u Subotici 1973. i dobila prvu nagradu.
Taj njen prvi singl s ovom pesmom objavio je PGP RTB, jer u Sarajevu još nije postojala diskografska kuća. Potom su usledile "Muzika je svirala" (1974) i "Sve smo mogli mi" (1975), autora Valerijana Žuje i Žarka Šipke, da bi ubrzo počela da snima back-vokale na pločama Indexa i grupe Cod. Ismeta Dervoz i Jadranka Stojaković su tada bile tandem i za prateće vokale u pesmama s popularnog festivala Vaš šlager sezone. U dva navrata je 1974. išla je na turneju po Rusiji, prvi put s Daliborom Brunom, Višnjom Korbar i grupom "One i oni", a drugi put s Oliverom Dragojevićem, Minjom Subotom i Slađanom Milošević. S tih dalekih i napornih turneja seća se i teških trenutaka – jednom se onesvestila na sceni od silnog napora – ali i neobičnih detalja: u Gruziji im je bilo zabranjeno da sviraju harmoniku, jer je asocirala na Švabe.
Svitanje
Taj njen prvi singl s ovom pesmom objavio je PGP RTB, jer u Sarajevu još nije postojala diskografska kuća. Potom su usledile "Muzika je svirala" (1974) i "Sve smo mogli mi" (1975), autora Valerijana Žuje i Žarka Šipke, da bi ubrzo počela da snima back-vokale na pločama Indexa i grupe Cod. Ismeta Dervoz i Jadranka Stojaković su tada bile tandem i za prateće vokale u pesmama s popularnog festivala Vaš šlager sezone. U dva navrata je 1974. išla je na turneju po Rusiji, prvi put s Daliborom Brunom, Višnjom Korbar i grupom "One i oni", a drugi put s Oliverom Dragojevićem, Minjom Subotom i Slađanom Milošević. S tih dalekih i napornih turneja seća se i teških trenutaka – jednom se onesvestila na sceni od silnog napora – ali i neobičnih detalja: u Gruziji im je bilo zabranjeno da sviraju harmoniku, jer je asocirala na Švabe. Prvi zvanični album Svitanje, ne računajući kompilaciju Putovanja, Jadranka Stojaković je snimila 1981. za sarajevski Diskoton. Iako je kasnije snimila i druge albume, i dalje kao svoje najdraže izdvaja pesme "Čarobnjaci" i "Što te nema". Prva potonja se našla i na kompilaciji, u svetu hvaljenoj, Bentbaša – Sevdalinka, bosanska ljubavna pesma, u njenoj novoj izvedbi s japanskim muzičarima. Te, 1981. godine zajedno sa Nedom Ukraden i Ismetom Dervoz-Krvavac, biva izabrana da peva prateće vokale u Vajtinoj pesmi Layla, koja je predstavljala Jugoslaviju na Evroviziji 1981. godine.
Potom kreće prekretnica u Jadrankinoj karijeri – Japan. Sve je krenulo kad ju je jedan novinar iz Japana slušao na 14. Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu 1984. godine, za koje je napisala zvaničnu muzičku temu. Bila je zadužena da nakon dodele medalja pesmom zabavlja goste. U to vreme Diskoton je objavio kompilacijski album s obradama jugoslovenskih narodnih pesama. Tako je do te ploče došao i japanski novinar, koji ju je čuo i u emisiji Televizije Sarajevo kako peva "Sarajevo – Vas" (tako se nekada zvalo Sarajevo). Ploču je odneo u Japan i dao prijateljima iz muzičkog businessa. Oni su je preslušali i za vrlo kratko vreme pozvali Jadranku da gostuje na Internacionalnom festivalu japanske Komunističke partije. Kada su se uverili da ju je publika prihvatila, ponudili su joj ugovor na četiri godine, koji je sklopila 1988. Debi album za ondašnje tržište objavila sam za Toshiba-EMI. Taman kad je krenula u osvajanje japanskog tržišta, izbio je rat u Bosni.
Posle izvesnog vremena, Jadranka je ostala bez pasoša, jer na njemu više nije bilo mesta za pečate. U tom trenutku nije imala kome da se obrati, jer je Japan BiH priznao tek 1998. Nije mogla da izađe iz zemlje, ali je od japanske vlade dobila papir da može ostati. Tek 1999., kada je u Zetri organizovan koncert povodom obnavljanja dvorane, trebalo je da dođe u Bosnu. No, počelo je Nato bombardovanje u Srbiji, i kako su bili zabranjeni svi letovi i iznad Bosne, morala je da se vrati u Japan. Tako je u Bosnu konačno kročila 2000. godine, kada je dovela grupu japanskih muzičara i priredila koncert. U početku, japanski tiraži albuma Jadranke Stojaković nisu bili veliki. Otežavajuća okolnost bila je i što je Bosna postala poznata po ratu. Nije mogla doći do posla, jer velike kompanije nisu želele da im peva peva naslovnu komercijalnu temu zbog toga što joj je zemlja takva kakva jeste. Ipak Jadranka razmišlja o povratku u svoje Sarajevo: „Ja nikada neću postati prava Japanka. Kao ni drugi stranci. Zato je povratak neminovan. Naravno, uz ono osnovno što se zove nostalgija...„. Nažalost, i na tom putu povratka Jadranku Stojaković čekaju iskušenja. Ona još pokušava da vrati svoj stan u Sarajevu, u ulici Porodice Ribara. Međutim, u ratnim vremenima u taj stan se neko uselio, a onda ga kasnije – prodao. Trebaće Jadranki i vremena i strpljenja da se izbori s pravnim i administrativnim zavrzlama.
Sve smo mogli mi
Jadranku Stojaković rastužila smrt dragog kolege i prijatelja. Bili smo prava raja, kako se to u Sarajevu kaže, seća se Jadranka...
SOBU broj 16b, na prvom spratu staračkog doma "Ivan Pavao" u banjalučkom naselju Petričevac, ušli smo oprezno oko podneva. Televizor je isključen. Čuje se samo tišina. Došli smo u kratku posetu sarajevskoj kantautorki Jadranki Stojaković, koja se četiri godine bori sa opakom bolešću - motorni neuron, odnosno odumiranjem mišićnog tkiva. Na Jadrankinom dragom licu blagi osmeh. Teško zbori. Za svaku izgovorenu reč neophodno joj je bar malo snage. A nje je sve manje. Izdale su prvo noge, pa ruke, onda i celo telo. Rečenice sve kraće, a pauze između njih sve duže. Uzdiše.
"Tužna sam. Pretužna. Nema više moga Kemice. Našeg Keme. Nisam spavala. Stalno sam u mislima sa njim i njegovom porodicom - kaže nam Jadranka."
Opet pauza. Cakle se bistre plave oči. Ali nema snage ni suzu da pusti.
"Eto i mene, Kemice. Sve zavisi od božje volje - dodaje tiho."
Pitamo je šta najviše pamti iz dugogodišnjeg druženja sa Montenom.
"Pisao mi je tekstove, aranžmane i muziku. Ali u mom sećanju posebno će ostati druženje. Bili smo prava raja, kako se to u Sarajevu kaže. On bolestan, ali je smogao snage da nastupi na humanitarnom koncertu u Banjaluci, posvećenom meni. Revanširala sam mu se video-porukom na njegovom koncertu u "Zetri" prošle godine. Završila sam je rečima "Ljubim te Kemo". Sećam se jednog davnog leta kada sam sa Kemom i Čolom gostovala na Jadranu, u Makarskoj. Svi hoteli su bili popunjeni, pa su nas organizatori smestili u jednu sobu. Njima nezgodno, a nama zgodno. Eto, toliko smo bili bliski, kao rod rođeni."
I opet pauza. Ali Jadranka je uvek bila veliki borac. Znamo, da je život nikada nije mazio. Posle nekoliko minuta nastavlja:
"Bolest mi baš teško pada. Sve menje ustajem iz kreveta. Ni prstima ne mogu da vladam. A da bar imam malo snage napisala bih na kompjuteru nekoliko rečenica za našeg Kemu."
Dolaze li vam kolege s muzičke scene?
"Ne mogu se baš setiti ko mi je dolazio u poslednje vreme, ali, eto, nedavno je bila i Maja Sar. Baš sad slušam njen album. Onda, bila mi je Zdenka Kovačiček iz Zagreba. Nema više mene. To je to, nemam ni glasa. Ne mogu više, bolest mi je uzela sve."
Pisali ste nedavno pesmu za Maju Tatić.
"Jesam. Posvetila sam se tome, da na neki drugi način ostanem u muzici. Nadam se da ćemo uspeti snimiti to. Urađen je demo snimak, pa će ona s kolegama uraditi neke kombinacije pošto ja ne mogu više da pratim celokupni rad. Ali, eto, pomažem mladim ljudima da im kažem šta valja, šta ne valja, koje su im pesme dobre, koje ne. Rado me poslušaju šta im kažem."
Trebaju biti ponosni na to što im Vi pomažete.
"Pa i jesu, da znate. Veruju u moje dugogodišnje iskustvo. A i nije mala stvar biti negde vani i živeti negde sa strane pa to sve izgleda malo drugačije. Nisam ja baš nešto dugo živela u BiH. Duže sam bila u Japanu nego u Sarajevu."
Bilo nam je jasno. Jaca više nije imala snage, a toliko toga ima šta da kaže. Pozdravili smo se i ostavili je da u tišini i mislima bude sa dragim čovekom i prijateljem kakav je bio Kemal Monteno.
.jpg?r=16x9&w=1000)