Obvezujuća “forma” dokumentarca koji se bavi sa “samo” pet ključnih godina u Bouvijevoj dugovječnoj karijeri nametnula je neke redukcije, jer teško je izdvojiti samo šest-sedam projekata iz njegovog kataloga plodnih i uticajnih 70-ih i 80-ih. Frenis Vetli logično počinje 1971. sa Zigijem Stardastom pa onda – preskačući "Diamond Dogs" iz 1974. – skače na 1975. i album "Young Americans".
Albumom "Station To Station" osvaja '77. godinu kad su izašli berlinski albumi "Low i Heroes". Sledi 1980. godina, kad je Bouvi opet u centru pažnje albumom "Scary Monsters" i njegovim hitom "Ashes To Ashes", a priču završava 1983. godine i mega albumom "Let’s Dance".
Malo ih je pet
Izborom pet ključnih Bouvijevih godina, teško je ne složiti se. U Bouvijevoj impresivnoj diskografiji poduži je popis albuma koji se mogu kandidovati za večnost. Jedan od njih svakako je fascinantan "Station To Station" iz 1976. koji se možda ipak morao naći u priči jer je album logične tranzicije sa plastik soula sjajnog i debelo uticajnog "Young Americans" na berlinski hladni robotski zvuk.Naravno, nezaobilazna su dva uspeha nastala nakon Bouvijeve selidbe u Berlin, upoznavanja sa nemačkom elektronskom muzikom, pa početka saradnje sa Brajanom Enom. Album "Low" iz 1977. napravljen je kao mešavina elektronske muzike koja anticipira new age estetiku osamdesetih, post punk, tehno ambient i pevanih brojeva, pa "Heroes" koji je doneo još veći uticaj krautroka i evropske progresivne ili avangardne rock scene. Pregled pet etapa završava se osamdesetih albumima "Scary Monsters And Super Creeps" iz 1980. pa onda tri godine kasnije "Let’s Dance". Kada bi morali da naznačimo album kojim je Bowie osigurao svoje mesto slavnih u rock and rollu, Bio bi to album "Ziggy Stardust".
Bouvi je, doduše, i pre "Ziggyja" postavio temelje medijima omiljenog mita o kameleonu roka nizom ključnih likova – Ziggy / Aladdin Sane / Thin White Duke, kroz koje je projektovao svoje artističke vizije gde se trajno poigravao idejom brisanja granica između stvarnosti i mašte, varljivog sveta pop iluzije i realnosti. Ta vizija je upravo je u Ziggyju dobila najjaču kariku. Ziggy je pomogao da se stvori mit o muzičaru, pevaču, kompozitoru konstantno mutirajućih žanrova i muzičkog imidža. Uostalom, reč “imidž” upravo je Bouvi prvi upotrebio u muzičkom smislu.
Čudo zvano Ziggy Stardust
"The Rise And Fall Of Ziggy Stardust And The Spiders From Mars" je ne samo "prustovski suvenir prostora i vremena", kako je to nazvao lucidni kritičar Fred Dellar, nego album koji i danas iznenađuje kvalitetom brojeva i samim konceptom. Ziggy Stardust je tako dobro funkcionisao, tako dobro ostario baš zbog toga što je bio lišen čvrste narativne strukture klasičnog konceptualnog albuma. Imao je samo nekoliko tema povezanih zajedničkim okvirom, dok su ostala izvodjenja bila tek ovlaš prožeta osnovnom idejom SF priče, koja je ujedno bila i saga o rock zvezdi, njenom uzletu i propasti.
"Album Station To Station Frances Whatley" nije uvrstio u prelomne ali ga moramo spomenuti jer je veoma važan komad ključnih Bouvijevih albuma. Reč je o svojevrsnoj prekretnici u kojoj su do krajnih i logičnih muzičkih konsenkvenci bile izvedene ideje započete još na albumu "Diamond Dogs". Tu je najavljena i berlinska faza svojom hladnom krautrokerskom robotikom pod uticajima Enovih zvučnih strategija i svojstvenim bouvijevskim art rockom. Kod Bouvija su promene dolazile kao ekstenzije već isprobanih ideja. Recimo, čudesno muzičko putovanje koje je prethodilo snimanju albuma "Station To Station" u "Cherokee Studios" u Zapadnom Holivudu započelo je odlukom da se album "Diamond Dogs" predstavi na ambicioznoj američkoj turneji. Bouvi se u Sjedinjenim Državama oduševio soulom, fankom, "rhythm and blues & soul" stilizacijama i disko muzikom. Sjajan učinak soulom nadahnutog Bouvija te gitarista Karlos Alomar koji je na turneji predvodio grupu istaknutih soul muzičara. Istu ekipu je doveo na studijski "Young Americans". Album je, kao i turneja, doneo prizvuke "blue eyed soula", "philly soula", fanka kojim je do srži bila ozračena hit tema "Fame" – disko stilizacija, kao novost bliskost hladnoj ili “plastičnoj” disko produkciji koja se kasnije ocrtala na "Station To Station".
Berlinske godine
Bouvi se 1977. preselio u Berlin i u čuvenom studiju "Hansa" snimio albume "Low" i "Heroes". Prvi album berlinske trilogije doneo je i nastavak razrada ideja sa prethodnog "Station To Station" uz još veću fascinaciju krautrokom. Druga strana albuma bila je posvećena nešto dužim, mahom instrumentalnim temama te realizovana u saradnji sa Brajanom Enom koji je uticaj Kraftwerka vešto primenio u Bouvijevom stilu. "Heroes" je još više razvio pomenute ideje, ali je dao i naslovnu numeru koja je postala simbol berlinske trilogije i jedan najvećih Bouvijevih uspeha.
"Scary Monsters & Super Creeps" ali i "Let’s Dance", albumi iz 1980. i 1983. nisu samo bili novi dokazi Bouvijeve kameleonske muzičke posebnosti već velikog talenta, prihvatanja duha vemena i anticipiranja dominantnih muzičkih pravaca. "Scary Monsters" je za razliku od artistički sjajne ali ne baš komercijalne berlinske trilogije doneo mnogo hitova, pa i najveći uspeh "Ashes To Ashes". Album je bio sjajno umetnički i komercijalno izbalansiran. Svojim spotovima napravio pomogao je probijanju MTV-a kao novog promotivnog kanala. Dosta toga je usvojio od novih pankerskih eskapada s' kraja sedamdesetih gde je utro dalji put post panka '80. "Let’s Dance" donosi novu saradnju sa Nilom Rodžersom. Postaje jedan od najkomercijalnijih projekata Dejvida Bouvija, odredjuje put kojim će osamdesetih ići "dance music".
U Bouvijevom slučaju kao logičan nastavak onog “plastičnog fanka” sa albuma "Young Americans" prilagodjenog za novu pop publiku koja ga je zdušno prihvatila kao veliku zvezdu, najviše zahvaljujući hitovima "Let’s Dance", "China Girl" i "Modern Love". Dokumentarac se tu završava ali da još ništa nije gotovo Bouvi je pokazao devedesetih, naročito poslednjim albumom "The Next Day".
Čovek koji je pao na zemlju
Kada sam imao svega 7 ili 8 godina, igrajući se sa svojim igračkama u dnevnoj sobi, u pozadini na tv-u se prikazivao neki film. Ne znam šta mi je privuklo pažnju ali u jednom trenutku ostavih svoje igračke i počeo sam da gledam film koji se prikazivao. Pažljivo sam gledao u ekran sav uzbuđen i uznemiren, jer takav film do tada nisam gledao. I onda se odigrala ta scena. Sav preplašen i zgrožen ugasio sam televizor. Video sam neko veoma strašno ljudsko biće koje i nije bilo tako ljudski. Biće koje sam nakon toga često sanjao, kojeg sam se godinama u svojoj mladosti plašio i užasavao. Pretpostavljam da naslućujete, video sam lik David Bowie-a u filmu "Čovek koji je pao na zemlju".
To je bio moj prvi susret sa Dejvidom Bouvijem. Danas, nakon više od 30 godina od mog susreta sa njim, više ne osećam strah i paniku. Naprotiv, danas kao i mnogo godina unazad, uživam u njegovoj muzici iako mi je mnogo vremena trebalo da se oslobodim tog utiska odvratnosti koji je on izazvao duboko u mojoj duši svojom ulogom u tom filmu.
Kao što većina od vas koja čita ovaj tekst najverovatnije zna David Bowie nije samo muzičar. On je aktivan i na filmu kao glumac, scenarista, kompozitor muzike... Multimedijalni umetnik, slikar, tekstopisac, producent... Jedna i više nego svestrana ličnost koja je u umetnosti uopšte ostavila veoma bitan i jasan trag. Kada je u pitanju film, moja najdraža uloga Dejvida Bouvija je svakako uloga Nikole Tesle u filmu "The Prestige". Ko nije pogledao film moja je preporuka da to učini što pre. Film je odličan.
Da je Dejvid Bouvi kao pojava i ličnost oduvek plenio pažnju i izazivao određene reakcije i kontroverze potvrđuje i činjenica da je o njemu napisano više knjiga što biografskih što i nekih drugih. Ono što i ne čitajući te knjige možemo hladne glave zaključiti je da je Dejvid Bouvi još od svojih samih početaka pa do današnjih dana oduvek privlačio pažnju i bio svojevrsna avangarda. O njemu su kružile razne glasine tipa da je homoseksualac, da je pobedio šizofreniju, da je zagovornik nacizma, da je bio težak narkoman... Dobio je nadimak čovek kameleon, jer je svoj lik transformisao sa svakim svojim izdatim muzičkim albumom. Menjao je svoj izgled dok je menjao muzičke pravce koje je svirao. Nije bio isti i nije se ponavljao. Menjao se kao što se menja vreme, zato je i opstao 50 godina. Zato i dalje traje. Njegov poslednji album je doživeo ogroman uspeh što je samo potvrdilo činjenicu da je bio i ostao jedan i jedini.
Ljudi himeri
Muđutim, priča koja me je najviše iznenadila u vezi Bouvijem je priča koju sam pročitao u "Politikinom Zabavniku" a tiče se ljudi himera. Citiraću deo pomenutog teksta jer je na taj način najprikladnije dati objašnjenje teksta o ljudima himerama za koje se smatra i sam David Bowie:
"Nije redak slučaj da se u materici, umesto jedne, nađu dve jajne ćelije. Ako svaku jajnu ćeliju oplode dva različita spermatozoida rodiće se dvojajčani ili bratski blizanci. Za razliku od jednojajčanih blizanaca, oni nemaju ništa više sličnosti od braće i sestara koji nisu blizanci. Međutim, nekada se dogodi da se neposredno posle oplodnje ova jaja, to jest zigoti, spoje (zigot je oplodjena jajna ćelija). Tada zigoti ne mogu da se razvijaju odvojeno i umesto blizanaca rodiće se samo jedna beba. Pošto svaki zigot sa sobom nosi jedinstvenu DNK, ćelije ovakve bebe imaće dve različite DNK. Ovakva beba postaće himera. Većina himera odraste i izgleda isto kao i svi drugi ljudi. Teško je prepoznati koja osoba je himera. Nekada to mogu da naznače pege na koži ili donekle različita boja očiju. Ipak, i ove promene jedva su primetne. Na prvi pogled to izgleda čudno. Zar ne bi sjedinjavanje dve različite osobe trebalo da bude mnogo izraženije, strašnije - da se dobiju dve glave, četiri ruke i slično? Na svu sreću, ovakve grozote se ne događaju zato što se spajanje dva jajeta odigrava vrlo rano, dok ćelije još nisu počele da se dele i izgrađuju delove tela. Tada one ne znaju da sused ima drugačiji skup hromozoma i rade zajedno kao da su nastale iz istog zigota."
Bouvi se smatra čovekom himerom iz razloga što ima dva različita oka. Da svaka priča ima najmanje dve verzije govori i tvrdnja da je Bouvi kao dečak imao oba oka plava ali da mu je u tuči jedno oko bilo povređeno i da je usled te povrede jednostavno promenilo boju. Sve u svemu, bio Bouvi običan čovek ili himera, svakako je jedinstven i neponovljiv. A danas je zapravo malo takvih ljudi. Čak ću se usuditi da kažem, nakon prvog susreta sa Bouvijem kao čovekom koji je pao na zemlju, ja sam i posle toliko godina, i dalje ubeđen da je on stvarno „pao” na zemlju. Da zapravo on nije sa ove planete i da je jednom rečju Dejvd Bouvi vanzemaljac!!!
