Smatraju se pionirima hevi metala zajedno sa grupama Led cepelin i Blek Sabat iako grupa sebe nikad nije smatrala pravim hevi metal bendom. Dobili su ime po istoimenoj pesmi Pitera de Rouza, a do danas su prodali preko sto miliona albuma. Najpoznatija pesma im je Smoke on the Water sa albuma Machine Head.
Kroz grupu je prošlo mnogo muzičara. Imali su osmogodišnju pauzu u radu i dva ponovna okupljanja. Njihova druga, i komercijalno najuspešnija postava je bila: Jan Gilan, Riči Blekmur, Džon Lord, Rodžer Glover i Jan Pejs. Jan Pejs je jedini član benda od samog početka.
Raunbdabauts
Godine 1967. na predlog Krisa Kertisa, bivšeg bubnjara grupe Serčers, u grupu koju je on nazvao „Raunbdabauts“ (na srpskom „Vrteška“) su se uključili Jon Lord, na Hemond orguljama, Riči Blekmur kao glavna gitara, na bas gitari Nik Simper, pevač Rod Evans i na bubnjevima Jan Pejs iz grupe Mejz. Kasnije su promenili naziv u Dip Perpl, na predlog Ričija Blekmura. U oktobru 1968. grupa je postigla uspeh sa obradom pesme „Hush“, koja je dostigla 4. mesto na top listama u Sjedinjenim Državama. Pesma je bila uzeta sa njihovog debi albuma Shades of Deep Purple, i pozvali su ih da budu podrška grupi Krim na njihovoj oproštajnoj turneji.
Njihov drugi album The Book of Taliesyn su izdali u Americi, da bi se poklopio sa njihovom turnejom, iako su ga izdali u rodnoj Britaniji tek posle godinu dana. Sledeće, 1969. godine su izdali treći album "Deep Purple", na kom su se čuli i gudači i drveni duvački instrumenti u jednoj pesmi. Primećen je uticaj grupe Vanilla Fudge i Lordovih klasičnih prethodnika Baha i Nikolaja Rimski - Korsakova. Posle ova tri albuma i velikih turneja po SAD, njihova američka diskografska kuća Tetragrammaton je bankrotirala, ostavljajući grupu bez para i sa nesigrnom budućnošću. Vrativši se u Englesku 1969, snimili su singl "Emmaretta", nazvan po jednoj od glumica mjuzikla Hair, koju je Rod Evans pokušavao da zavede, pre nego što su on i Simper bili otpušteni iz benda.
Grupa je pronašla pevača Jana Gilana iz grupe "Episode Six", koja je izdala nekoliko singlova, ali bez nekog većeg komercijalnog uspeha. Bubnjar Episode Six, Majk Andervud, stari Blekmurov drug je upoznao Gilana sa ostatkom grupe, a basista Rodžer Glover je ispomagao bend tokom nekoliko proba. Kada su ostali članovi grupe uspeli da ubede Glovera da se u potpunosti pridruži Dip Parplu, to je konačno uništilo Episode Six, zbog čega je Andervud dobio kompleks krvice koji je trajao gotovo deceniju, dok ga Gilan nije regrutovao za jedan od njegovih post-Parpl bendova. Zanesen uspehom Jon Lord umalo nije napustio Deep Puple i vratio se prvoj ljubavi "klasičnoj muzici", ali uz nagovor ostalih članova benda on ostaje i sastav ubrzo snima antologisko i epohalno izdanje u kompletnoj rock istoriji.
Druga postava
Ubrzo posle koncerta sa orkestrom, bend je intezivno počeo sa turnejama i snimanjem albuma, i sledeće tri godine su imali malo odmora. Na prvom studijskom albumu tog perioda, Deep Purple in Rock (ime koje su namerno izabrali da bi se distancirali od klasično orijentisanog ranijeg albuma), imali su nekoliko glavnih koncertnih pesama, kao što su "Speed King", "Into The Fire" i "Child in Time". Takođe, bend je izdao singl "Black Night" koji je dostigao plasman u prvih deset u Britaniji. Blekmurovo i Lordovo mešanje gitare i orgulja, sa Gilanovim “vrištanjem”, postalo je prepoznatljivo rok fanovima u celoj Evropi. Drugi album, mekši i progrsivniji od prethodnog, Fireball (Gilanov omiljeni), su izdali u leto 1971. Sa njega su pesme “Fireball” i “Strange Kind of Woman” (koja nije bila na ploči, ali je bila snimljena na sesijama) izdate kao singlovi. Nekoliko nedelja posle Fireballa, grupa je već svirala pesme planirane za sledeći album. Jedna pesma, kasnije imenovana “Highway Star” nastala je u autobusu dok su išli na svirku u Portsmut. Tri meseca kasnije, otišli su u Švajcarsku da snime album Machine Head. Snimanje je trebalo da bude u mobilnoj jedinici za snimanje Rolingstonsa u kazinu u Montrou, ali je zbog požara koji je izbio za vreme svirke Frenka Zape i „Maders ov invenšon“ (Majke izuma) morali su da snimaju u hotelu Grand. Taj incident je poslužio članovima benda kao inspiracija za pesmu "Smoke on the Water".
Klasična postava Br. 2 je nastavila sa radom i izdala još i album "Who Do We Think We Are" (1973), ali su unutrašnje tenzije i iscrpljenost uzimali sve većeg maha. Loši odnosi su kulminirali kad je Jan Gilan napustio grupu posle druge japanske turneje u leto 1973, dok je Rodžer Glover bio primoran da istupi zajedno sa njim. Njihova zamena su bili nepoznati pevač iz severoistočne Engleske, Dejvid Kaverdejl, i basista i drugi vokal Glen Hjuz. Nova postava je nastavila sa radom i 1974. izdala tvrđi rok album "Burn", još jedno veoma uspešno izdanje koju je pratila svetska turneja. Hjuz i Koverdejl su dodali vokalne harmonije i fanki zvuk bendu, što je postalo očiglednije na albumu "Stormbringer". Tom prilikom su gostovali i u Beogradu. Ipak, Blekmur je izrazio nezadovoljstvo albumom, i napustio bend u proleće 1975. Oformio je svoj bend "Rainbow", sa Ronijem Džejmsom Dijom iz benda "Elf". Blekmurovim odlaskom, bend je morao da popuni jednu od najvećih praznina u svojoj istoriji. Uprkos tome, nezamenljivog “Čoveka u Crnom” je zamenio američki gitarista Tomi Bolin. Kao rezultat saradnje javio se album "Come Taste the Band" oktobrua 1975. Uprkos različitim ocenama, izvesno je da je ovaj album doneo ekstremniji fank zvuk u hard roku.
"Smoke On The Water"... Intervju
Koja je vaša tajna? Odakle crpite energiju i entuzijazam za sviranjem posle svih ovih godina?
"Pa, ja stvarno ne znam. Mi nikada ne planiramo daleko unapred. Možda je to način rada koji smo sami postavili sebi od početka. Nismo imali ambiciju, osim da bend bude najbolji mogući. Svaka ulica u kojoj sam živeo na jugu Engleske imala je bend, tako da probate da ukradete gitaristu ili bubnjara iz benda u susednoj ulici, samo kako bi poboljšali svoj vlastiti bend i uvek mi je stalo samo da sviram muziku koju volim. Nismo puno mislili na to kako izgledamo, u stvari, mi nemamo publicistu - nikada ga nismo ni imali. Dakle, tu su osnove zašto je bend preživeo, a ja ne mislim da se nešto promenilo i danas na bilo koji način. Muzika je nekako sazrevala sa nama - malo smo i ostarili pretpostavljam - ali još uvek imam svu energiju i entuzijazam koji smo imali kao deca. Osim toga, ne znam kako bih drugačije mogao odgovoriti na vaše pitanje. Sve što znam je da smo puni energije, i još volimo to što radimo."
Kako najbolje opisujete zvuk Deep Purple?
"Lako je opisati solo umetnika, jer možete odmah prepoznati glas. I mislim da s Deep Purple možete odmah prepoznati zvuk. To nije samo zvuk, to je osjećaj. Mislim da je to prilično lako prepoznatljiv zvuk. Ritam sekcija je vrlo važna. Naš bubnjar ljulja poput voza i to je vrlo neobično za rock'n'roll bubnjara - oni obično razbijaju svoje bubnjeve, tako da malo više suptilnosti od Ian Paice-a i Roger Glover-a. Mislim da kombinacija Hammond [organ] i gitara su prilično jedinstvena, a verovatno i moj glas je prepoznatljiv, barem se nadam. I mislim na stil muzike takođe, svi koji su svirali u ovom bendu su ostavili nešto svoje u zvuk istog. Imali smo uticaje kao što su orkestarske kompozicije, Hammond orgulje, jazz, blues, rock'n'roll, soul, Tampa Motown folk, sve je to uticalo na nas."
Kako klasične Deep Purple pesme najbolje pokazuju gde je bend u ovoj fazi svoje karijere?
"Struktura pesme se nije menjala, to je kao način na koji se hrana sprema. Također je i improvizacija. Jedan moj prijatelj je došao na dva koncerta u Nemačkoj na posljednjoj turneji, u Hamburgu i Frankfurtu, i rekao mi je: 'Svirali ste isti set kao i prošle noći'. 'Sinoć je bio jedan sat i 40 minuta, večeras je dva sata i 16 minuta. To je improvizacija'. "
Imali ste puno promena sa članovima benda tokom godina. Kakvi su Steve Morse i Don Airey kao saradnici?
"Steve nam se pridružio pre 20 godina i mislim da je njegov stil bio drugačiji od Ritchie-ja je i Joe Satriani-ja koji je premostio jaz između Ritchie-ja i Steve Morse-a. Steve je amerikanac za početak, tako da njegovi koreni sasvim drugačiji od naših, taj južnjački rock stil, i on koristi gitaru na totalno drugačiji način. On ima četiri prsta i palac na levoj ruci i shvatio je da može sve da ih koristi. Dakle, on je prilično neverovatan tehničar i Ritchie je bio takođe, ali na drugačiji način. Don je planina od čoveka, on ima toliko energije i snage, da me iznenađuje apsolutno svake noći."
Vrištite rock muziku više od 40 godina. Kako vam to uspeva?
"Mislim da je to sasvim prirodno, puno to radim, pa sam uvek u formi. Moji prijatelji koji su bili pevači su prestali uživati u svom uspehu ili su se posvetili porodici, i prekinuli su karijeru. Onda su pokušali vratiti godinama kasnije, ali to je vrlo teško, jer glasne žice, za razliku od gitarske žice, ostare, a ne možete ih promeniti. Dakle, bavim se pevanjem celog svog života, i zato sam prilično u formi, da se tako izrazim. Pevam prirodno ne naprežem se."
Kako definišete rock pevača? Ko su po vašem mišljenju najveći?
"To je sve vrlo različito, a ja ne mislim da je to neka nauka, ali ako ste me pitali ko je imao najbolji glas u rock muzici svih vremena rekao bih mladi Elvis Presley, bez sumnje. On je bio Pavarotti rock muzike. Slušao sam Dame Kiri Te Kanawa pre nekoliko godina na BBC-u i voditelj je upitao šta ona misli ko je najbolji vokal koji je ona ikada čula. Očekivao sam da će reći nešto poput Caruso, Joan Sutherland ili Pavarotti, ali ona je rekla mladi Elvis. Njegova osobenost nas je sve dotakla na jedinstven način. Tehnički je bio savršen, njegov ton je bio apsolutno prekrasan i njegov neverovatan osećaj za ritam."
Deep Purple je nominovan za Rock'n'Roll Hall of Fame. Koliko je to čast , ili ipak nije?
"(Smeh) Skoro su me nominovali za MBE bez da me iko pitao, pa su mi pomalo i dosadile sve te stvari a onda sam počeo racionalizovati situaciju. Kad sam bio klinac, zadnja stvar koju sam želeo je institucionalizacija i uvek sam se borio protiv establiranja. Međutim, kada sam razmislio o imenovanju shvatio sam da su ljudi oko mene baš uzbuđeni. To je za porodicu i prijatelje, nije samo za mene, to je za ljude koji nas podržavaju sve ove godine i kroz loša i dobra vremena. Pa ja gledam na to na drugačiji način sada, s određenom dozom poniznosti."
U svoje vreme ste morali proći audicije pre nego što ste dobili ugovor za snimanje. Je li lakše današnjim muzičarima?
"Mislim da je to verovatno dvosekli mač. Teže je u jednom smislu, jer postoji toliko toga sada - žešća je konkurencija. U naše doba morali ste biti dovoljno dobar da zabavite ljude, što smo mi i radili kad smo bili deca. Samo ste morali da budete sposobni i ništa drugo, morali ste imati najmanje 120 pesama u svom repertoaru. Ali mislim da je stvarno ideja pratiti ono što publiak želi da čuje nego pokušavati od toga napraviti biznis. Ne bih želeo da moram sada da počinjem, mislim da je danas to puno teže, da budem iskren."
Kakvu ulogu ima internet u svetu popularne muzike danas?
"Ako ste stariji možete biti nepristrasan o internetu ili ste deo njega ili ne. Youtube je počeo da mi smeta, jer svaka nota koju odsvirate je na internetu pre kraja koncerta."
Kakvu muziku slušate ovih dana?
"Rasputin, koji puštam kada želim da gosti idu kući - bas i bariton vokal. Predivno, ali dosta plaši ljude. Takođe sam kao veliki ljubitelj swing bendova, Dean Martin je jedan od mojih favorita."
