S' pravom nazvana kraljicom fado muzike jer ju je proslavila širom sveta, Amalija Rodrigez, pored toga, iako više nije živa, nosi najpoznatije portugalske pevačice u istoriji.
Fado, ili kako ovu vrstu muzike drugačije nazivaju – muzika tuge i bola, izveden je od latinske reči fatum – sudbina, i njeno pravo poreklo je nepoznato, možda je rođena među crncima, robovima u Brazilu (zemlji iz koje je fado stigao u Portugal), možda iz večite nostalgije mornara za domom, a možda iz pesama trubadura, no prvi zapisi o ovoj muzici potiču iz 19. veka. Ova muzika uvrštena je u svetsku baštinu UNESCO-a. Pevača tradicionalno prati gitara i čak i kod onih koji ne razumeju pesme koje slušaju izaziva osećaj neobične tuge, čežnje, nostalgije. Moćni glas Amalije Rodrigez dolazio je iz samog njenog srca i slušajući je ne možete da ostanete ravondušni.
Pevala je i kao devojčica
Rođena 1920. godine, kao peto dete u porodici sa devetoro dece, Amalija je odrasla sa bakom u Lisabonu, kod koje su je roditelji poslali zbog teške finansijske situacije. Kod bake koja je imala šesnaestoro dece i skoro duplo unučadi, Amalija nije imala ni potrebnu ljubav ni pažnju i pretpostavlja se da se kod nje još u detinjstvu razvio melanholični duh kojim je oplemenjivala pesme koje je pevača.Kao dete, često je pevala pred ljudima da bi dobila bonbon ili neki drugi slatkiš. Do dvanaeste godine je išla u školu a onda joj je baka rekla da je vreme da počne da radi. Prvi posao, zanimljivo, Amlija je dobila u fabrici slatkiša kojih je uvek bila željna.
Počela je da se bavi pevanjem u devetnaestoj godini. U dvadesetoj ostaje u drugom stanju i udaje se za gitaristu koga nije volela, ovaj brak trajao je samo tri godine i za Amaliju je bio toliko težak da je razmišljala o samoubistvu.Pred sam rat, 1938. godine, učestvovala je na jednom takmičenju na kome je pobednik trebalo da ponese titulu novog kralja fado muzike. Nije pobedila ali je to bio trenutak kada su svi zapamtili njen glas. Već početkom četrdesetih godina prošlog veka, postaje van granica mesta u kome je živela a pedesetih godina dostiže svetsku slavu. Ostaće upamćena kao pevačica koja je pevala zatvorenih očiju, sa izrazom bola na licu kao da je iskreno boli svaka reč koju peva.
Njen život je Fado
Na početku karijere porodica se žestoko bunila protiv toga što radi, uz nju su bili samo jedan njen brat i tetka koji će je i kasnije, uvek podržavati u trenucima krize. Kada je 1945. godine snimila prvi singl, Amalija shvata da je njen život – fado! Fado peva kroz mene, ne pevam ja fado, izjavila je tada.
Vrhunac njene karijere, kao i mnogih pevača tog vremena, postaje pariska Olimpija. Ali sredinom sedamdesetih godina, nakon Karanfil revolucije, optužena da je sarađivala sa diktatorom Salazarom, nije mogla više da peva u Portugalu. Moraće da sačeka deset godina kako bi ponovo nastupila u Lisabonu. U međuvremenu, dok je nastupala u inostranstvu, obolela je od raka.
Iako rehabilitovana od strane nove vlasti, Amalija se povukla iz javnog života, živela je mirno u svojoj kuću u Lisabonu gde je umrla 1999. godine u 79. godini. Njeni posmrtni ostaci sahranjeni su u Nacionalnom panteonu u Lisabonu i ona je prva slavna žena koja je tu sahranjena. Njena smrt izazvala je nacionalnu žalost u Portugaliji.
Snimila je nekoliko filmova i preko 170 albuma. Danas kažu da je bila mnogo više od pevačice fado muzike, bila je grb, zastava, duša Portugala… ona po kojoj prepoznaju Portugal.
